•  
    •  
     
    •  
      • 15. mart 2017.
      •  
    • REFORMA ZDRAVSTVA

    • Doprinos privatnog zdravstva razvoju srpskog zdravstvenog sistema

      Dr Jasmina Knežević, direktor i osnivač Bel Medica

      Takmičenje za bolju budućnost

      Kada bi se pripremila i sprovela sveobuhvatna reforma sistema zdravstvenog osiguranja, kada bi se znala realna cena koštanja svake usluge, pacijent bi mogao da bira gde će i ko će ga lečiti. Većim uključivanjem privatnika u zdravstveni sistem, država može da dobije ozbiljnog partnera, koji će sigurno mnogo bolje od nje upravljati novcem i troškovima, a u isto vreme pružiti pacijentima mnogo više za novac koji oni već odvajaju za zdravstveno osiguranje.

      Privatni sektor sada na neodređeno zapošljava 4000 ili 14 odsto od ukupnog broja lekara u Srbiji. Kada im se dodaju i medicinske sestre i zaposleni u ostalim pratećim službama, u privatnom sektoru zaposleno je oko 12.000 ljudi, koji rade u 12 opštih i 76 specijalnih bolnica, 20 domova zdravlja, 155 poliklinika i 1.000 ordinacija. To je već ozbiljan sistem, koji zaslužuje i adekvatan odnos države

      Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, u periodu koji pamtimo po poslednjem jugoslovenskom premijeru Anti Markoviću, pokrenula se naša privreda, podigao standard građana i pojavila velika nada za lepšom budućnošću. Pojava privatnih zdravstvenih ordinacija, 1989. godine, posle perioda od 50 godina zabrane, bila je jedan od tih prvih vesnika promena socijalističkog društvenog sistema i ulaska u period tržišne privrede. Međutim, kako su mnoge društvene promene na Balkanu bile praćene i ratovima, tako se i ovaj pokušaj promena završio ratom i raspadom bivše Jugoslavije.

      Sankcije, hiperinflacija i rat uništili su ekonomiju zemlje, a samim tim i opustošile naše državne bolnice. Hrabri lekari sa preduzetničkim duhom, koji su se osmelili da napuste “sigurni” državni posao i da investiraju i započnu svoj privatni biznis, bili su pioniri promena i rešenje za pacijente koji nisu mogli da dočekaju da dođu do lekara, leka ili neke usluge u državnom zdravstvenom sektoru. Dovitljivost preduzetnika nalazila je rešenja za mnoge probleme i nestašice koje su tada rat i raspad glomaznog, neefikasnog javnog zdravstva nosili sa sobom. Ordinacije i poliklinike su počele da niču kao pečurke posle kiše, iako je vladala oskudica, a pacijenti sve usluge privatnih lekara plaćali iz svog džepa. Osluškivanje želja pacijenata, pažnja i dobra usluga bili su glavni biznis model, kojim je privatnik mogao da konkuriše državnom sektoru  koji je bio besplatan i koji je držao monopol i u medijima i nad kasom Fonda za zdravstveno osiguranje.

      U tom periodu generalno privatnici nisu bili dobrodošli, pogotovu ne u zdravstvu, zbog svog jakog uticaja na politiku svake zemlje, a pogotovu one koja je u tranziciji. Svi propusti u radu ili neželjeni događaji završavali su na naslovnim stranama novina i bili su drastično kažnjavani. Ali upravo ta transparentnost i kritički sud javnosti imali su odličan efekat na razvoj privatnog sektora. Privatni lekari, zahvaljujući tome, značajno pre državnog sektora uveli su svetske protokole i standarde i  stroge kontrole svojih zaposlenih, sve sa ciljem da se smanji rizik od greške, što je već samo po sebi povećalo kvalitet usluga i bezbednost pacijenata.
      Mnogo godina pre državnog sektora privatnici zabranjuju pušenje u ordinacijama i uvode kodeks ponašanja za lekare i sestre, što je bilo revolucionarno, pa je samim tim bilo praćeno i velikim otporom lekara. Privatni lekar je brzo shvatio da za svakog pacijenta mora da se trudi, da o njemu brine, da misli ne samo o njegovom fizičkom zdravlju već i o tome kako se neko oseća. Prava pacijenata počinju da budu važna i privatni lekari brzo shvataju da moraju  sa pacijentima da grade partnerske odnose i da pacijenta u stvari vode kroz bolest, a sa zaposlenima u državnom sektoru to sve ide mnogo teže. Privatnost i diskrecija su, takođe, jako važni za svakog čoveka, pogotovu kada je bolestan, a privatni sektor to može lako da obezbedi.

      Sve ove promene u odnosu prema pacijentu, koje nosi privatni sektor, malo po malo utiču i na zaposlene u javnom sektoru, koji - hteli ne hteli - moraju da se menjaju i unapređuju.
      Nove tehnologije i oprema ulaze u zemlju lako preko preduzetnika. Informacioni sistem je u privatni sektor ušao 10 godina pre nego u državne zdravstvene ustanove. Prilagođavajući se potrebama tržišta, privatnici uvode i razvijaju mnoge usluge koje su ili deficitarne ili za njih postoje duge liste čekanja. Da nije bilo privatnika dijaliza i vantelesna oplodnja ne bi bili na ovom nivou na kojem su sada. Više od polovine svih magnetnih rezonanci, koje poseduje Srbija, u privatnom su sektoru.

      Privatni sektor je svojim aktivnostima pokrenuo svest i kod kompanija, a i kod pojedinaca o važnosti sistematskih pregleda i brige o zdravlju. Isto toliko važno je i to što je privatni sektor omogućio alternative ne samo pacijentima, već i lekarima. U dogledno vreme to bi mogla postati izuzetno važna društvena uloga privatnog sektora, da omogući što većem broju mladih lekara da ostanu u Srbiji, da se zaposle u privatnim klinikama i ordinacijama, umesto da odlaze u inostranstvo, jer ovde ne mogu da se zaposle u državnim ustanovama.
      Srbija se poslednjih godina suočava sa velikim problemima, jer ne odlaze samo visokokvalifikovani, mladi stručnjaci, već i lekari na vrhuncu svoje karijere i znanja. Zahvaljujući postojanju privatnog sektora mnogi od njih su u poslednji čas odustali od odlaska i ostali u zemlji, da vode brigu o zdravlju i da leče pacijente iz Srbije, a ne drugih zemalja.

      Srbija se, zahvaljujući pre svega privatnim klinikama i ordinacijama pojavila kao sve značajniji igrač i na mapi zdravstvenog turizma, pre svega zahvaljujući razvoju naše urologije, stomatologije, plastične hirurgije… U dogledno vreme po ovom osnovu Srbija može očekivati značajan devizni priliv, što će pozitivno uticati na dalje smanjenje deficita na našem tekućem računu i na poboljšanje platnobilansne pozicije zemlje. Asocijacija privatnih zdravstvenih ustanova i privatnih praksi Srbije postala je članica evropskih asocijacija i udruženja.

      Pošto se nalazimo u godini borbe protiv korupcije, privatni sektor je odigrao veoma važnu ulogu i u smanjivanju korupcije u državnim bolnicama. Jedan od razloga zašto neki pacijent ide u privatni sektor je i to što ne želi da plaća ispod stola, već želi fiskalni račun, da može pruženu uslugu da plati i karticom, a ne samo kešom, ili da se troškovi fakturišu pa da ih kompanija plati preko računa. Privatnici koji rade “na belo” i koji su drustveno odgovorni, puno su uradili svim svojim aktivnostima na smanjenju sivog i crnog trzista. Privatnici se bore ne samo protiv neprijavljenih lekara i sestara koji masovno idu po kućama već i protiv staračkih domova koji su takođe u vema sumnjivoj zoni i po kvalitetu stručnog rada i finansijskim tokovima.

      Privatno zdravstveno osiguranje je potpuno nova industrija, koja je iznikla zahvaljujući postojanju i razvoju privatnog zdravstva. Ono je donekle pomoglo građanima da finansijski lakše podnesu svoje potrebe za zdravstvenim uslugama u privatnom sektoru.  

      Privatni sektor sada na neodređeno zapošljava 4000 ili 12 odsto od ukupnog broja lekara u Srbiji. Kada im se dodaju i medicinske sestre i zaposleni u ostalim pratećim službama, u privatnom sektoru zaposleno je oko 12.000 ljudi, koji rade u 12 opštih i 76 specijalnih bolnica, 20 domova zdravlja, 155 poliklinika i 1.000 ordinacija. To je već ozbiljan sistem, koji zaslužuje i adekvatan odnos države.

      Ukupni rashodi za zdrastvenu zastitu su bili u 2015.godini 9,57 odsto bruto domaćeg proizvoda, s tim što 58,07 odsto potice od javnih rashoda a preostalih 41,93 odsto pacijenti daju iz svog džepa, trošeći taj novac u privatnom sektoru za lečenje, laboratorijske analize i lekove. Tako prosečan pacijent i dalje ne može da upravlja svojim novcem, istu uslugu plaća praktično dva puta, a uz to niti ima mogućnost da bira osiguranje, niti da ima mogućnost da bira da li će se lečiti u privatnoj ili državnoj zdravstvenoj ustanovi, pa samim tim ne može da bira ni svog lekara.

      Kada bi se pripremila i sprovela sveobuhvatna reforma sistema zdravstvenog osiguranja, uključujući i način na koji trenutno funkcioniše RFZO, kada bi se znala realna cena koštanja svake pojedinačne usluge, novac bi mogao da prati pacijenta i on bi mogao da bira gde će i ko će ga lečiti. Sigurna sam da većim uključivanjem privatnika u jedinstveni zdravstveni sistem Srbije, država može da dobije veoma ozbiljnog, kredibilnog partnera, koji će sigurno mnogo bolje od nje upravljati novcem i troškovima, a u isto vreme pružiti pacijentima mnogo više za novac koji oni već odvajaju za zdravstveno osiguranje.

    •  
    •  
      •  
      •  
    •