Urogenitalna rekonstruktivna hirurgija

Intervju sa dr Radošem Đinovićem

Stopama velikog učitelja 

Mladi beogradski hirurg dr Radoš Đinović niz godina je bio najbliži saradnik, desna ruka najboljeg svetskog urogenitalnog hirurga, akademika Save Perovića. Po odlasku profesora Perovića, dr Đinović sa svojim timom nastavlja da razvija jedinstvenu hiruršku subspecijalnost urologije po kojoj je i Beograd stekao renome kao glavni svetski centar urogenitalne hirurgije 


Dr Radoš Đinović, specijalista opšte i subspecijalista urogenitalne rekonstruktivne hirurgije, predsednik Fondacije Sava Perović, učenik je i dugogodišnji bliski saradnik akademika Save Perovića, i nastavljač njegovog tri decenije dugog pionirskog rada u oblasti kompleksne pelvične urogenitalne rekonstruktivne hirurgije. Ova vrlo specifična hirurška oblast, vrlo retka u svetu, obuhvata hirurško lečenje urođenih ili stečenih urogenitalnih deformiteta i operacije promene pola, a Beograd je, zahvaljujući nadaleko čuvenim, vrlo složenim operacijama koje je genijalno osmišljavao i izvodio pokojni prof. dr Perović, stekao renome svetskog centra ove hirugije. Na svetskim kongresima specijalista urološke hirurgije, i u velikim svetskim kliničkim centrima, prof. Perović je svoja inovativna i bravurozna hirurška rešenja pred kolegama demonstrirao više od 400 puta, a dr Đinović i njegov tim nastavljaju da, kao i tada, gotovo svakodnevno putuju po svetu i na stručnim skupovima drže predavanja i pokazuju jedinstvene operativne tehnike.  


Bili ste neposredni svedok razvoja te hirurgije, učili ste od njenog tvorca...

Tu novu subspecijalističku oblast, koja se ni dan danas ne radi nigde u svetu ovako kao kod nas, stvorio je profesor Sava Perović, uvođenjem više od 30 potpuno inovativnih, originalnih hirurških tehnika. Sve je to bio plod njegovog ogromnog rada, izuzetno kreativnog i genijalnog rada, rezultat nebrojenih operacija, puno akademskog angažovanja, učešća na kongresima, predavanja, radionica na kojima je kolegama demonstrirao nove operacije... A moram da naglasim i da je bio neverovatno jednostavan, skroman čovek, koji tu svoju superiornost nikad nije isticao.

Moja lična misija je, pored toga što nastojim da pružim što bolji rezultat i da pomognem pacijentima, da podelim to iskustvo, da proširim ono što sam od profesora Perovića uspeo da naučim. 


Fondacija sa imenom akademika Sava Perović, na čijem ste čelu, nastavlja njegov rad i nakon njegovog odlaska u aprilu 2010. godine.

Zahvaljujući onome što je profesor Perović stvarao godinama, mi i danas svuda nailazimo na neverovatno veliko poštovanje i poverenje. Ponekad mi je gotovo neprijatno kad radim pokazne operacije a dođe da ih gleda po nekoliko starijih profesora. Ali, to su sve divni, veliki ljudi koji su profesora Savu Perovića veoma cenili i poštovali. Mi u Srbiji zapravo nismo svesni šta znači ime Save Perovića u svetu. To ime je i dan danas, i biće još dugo, najjači brend u ovoj oblasti hirurgije. Ima mnogo pacijenata koji dolaze kod mene, kod nas, samo zahvaljujući slavi koju je stekao Sava Perović. 

Na međunarodnom nivou, moji saradnici i ja zaista nastavljamo njegov rad. Fondacija Save Perovića je u svetu prihvaćena kao relevantan centar urogenitalne rekonstruktivne hirurgije. Pacijenti nam, evo, dolaze i iz Engleske, SAD, Australije; njihovi vrhunski eksperti šalju nam komplikovane slučajeve, što je veliko priznanje.  

Fondacija Sava Perović ne zapostavlja ni humanitarnu delatnost, pomaže pacijentima iz zemlje i inostranstva koji ne mogu sebi da priušte lečenje. Cilj nam je da operišemo svakog pacijenta, tako da i na taj način nastavljamo da idemo stopama profesora Save Perovića koji je bio veoma voljen i cenjen u svetu i zbog svoje ogromne humanosti. 


Kakav je danas značaj i uloga Fondacije Sava Perović?

Fondacija Sava Perović je jedini svetski centar koji radi sve operacije iz oblasti pelvične urogenitalne rekonstruktivne hirurgije. Naši pacijenti su i deca i odrasli, i muškarci i žene, izvodimo i transseksualnu hirurgiju u oba pravca, sve operacije koje u ovoj hirurgiji postoje, a to je više od 100 različitih procedura. 

Fondacija je danas ozbiljan edukacioni centar. Pre sedam godina, 2010, u vreme kad sam tek bio uključen u dva borda (upravna odbora), Evropskog udruženja urologa – EAU (European Association of Urology) i Sekcije urogenitalnih rekonstruktivnih urologa u tom udruženju (ESGURS), zatražili su da i ovde u Beogradu formiramo centar za edukaciju; to im je nedostajalo, jer zvanično nije postojao jedinstven centar u kome se rade urogenitalne operacije, u kome bi neko zainteresovan mogao da stekne dublji uvid u tu problematiku. Profesor Gvido Barbalji iz Areca, prof. Toni Mandej iz Londona i profesorka Margit Fiš iz Hamburga tada su napravili jedan mali subspecijalistički kurs koji je podrazumevao da polaznici provedu po dve sedmice u svakom od pet evropskih centara urogenitalne hirurgije, među koje je tada uključen i beogradski centar. 

Javljali su se kolege iz SAD za željom da nam šalju svoje subspecijalizante da kod nas uče ugradnju penilnih proteza i druge procedure urogenitalne rekonstruktivne hirurgije. Imao sam veliku čast da me pozove i predsednik Italijanskog urološkog udruženja, da na Univerzitetskoj klinici u Napulju uradim nekoliko operacija i održim predavanje italijanskim hirurzima, tako da sam samo tokom 2010, 2011. i 2012. godine održao oko 25 edukativnih radionica. Radio sam pokazne operacije kojima smo rešavali sve najsloženije komplikacije uglavnom posle ugradnje penilnih proteza ali i drugih rekonstruktivnih zahvata, u svim ozbiljnijim centrima za tu hirurgiju u Italiji; te operacije su snimljene i prikazuju se kolegama hirurzima. 

Takvi pozivi stižu sa svih strana. Kolege se neprestano zanimaju za treninge, edukacije koje bi bile podržane od strane ESGURS. Svake godine ima od 40 do 50 kolega iz celog sveta koji dolaze na edukaciju, od mlađih kolega specijalizanata, preko svršenih specijalista, do profesora i šefova eminentnih odeljenja iz Zapadne Evrope i sveta. Upravo sad su sa mnom kolege iz Malezije, Meksika, Ruminije, Grčke i Italije. Oni se na neki dogovoreni period prosto priključe da posmatraju naš rad, da uče ili da osveže znanje. Kolega iz Meksika je prošle godine bio sa nama tri meseca, vratio se kući i počeo sam da radi, ali je onda shvatio da je tek «načeo» ovo veliko hirurško polje, i sad je ponovo na tromesečnoj edukaciji. Za ovladavanje ovom vrstom hirurgije potrebne su godine. Potpuno je drugačija od standardne urološke koja je uglavnom onkološka, rekonstruktivna ima mnogo tehnika i njihovih varijacija.  


Imali ste i tu čast da vas evropske kolege 2015. godine izaberu za predsedavajućeg  ESGURS, Sekcije urogenitalnih rekonstruktivnih hirurga pri Evropskom udruženju za urologiju. 

Evropsko urološko udruženje je zaista veliko udruženje, sa više od 12.000 članova, i u okviru njega postoji više od 10 sekcija za različite urološke subspecijalnosti (onkološku, za lečenje kamena, za infektivne bolesti, za andrološku urologiju, i druge). Ja sam chairman sekcije za urogenitalnu rekonstruktivnu hirurgiju koja je glavno i jedino udruženje u Evropi za tu vrstu hirurgije. Dva puta godišnje organizujemo kongrese, učestvujemo u edukaciji mlađih kolega, razmenjujemo iskustva, unapređujemo subspecijalnost, pišemo knjiga iz te oblasti. 


Kad smo prvom prilikom razgovarali za Planetu, 2010. godine, bili ste pozvani u Katar da tamo oformite katedru hirurgije za subspecijalnost u kojoj ste svetski broj jedan. Da li je to realizovano?

Ova subspecijalnost medicine zvanično nije registrovana kao takva ni kod nas, ni u svetu, ali je sve više ljudi koji je prepoznaju kao posebnu oblast hirurgije, i to oblast koja ne može da se nauči kroz klasični urološki trening. Katar želi da postane regionalni centar za kompleksnu urogenitalnu rekonstruktivnu hirurgiju, pa su planirali da naprave katedru za ovu vrste urologije. Tada je u Kataru bio održan drugi po redu workshop kompleksne urogenitalne hirurgije, a mene su pozvali da budem gostujući profesor, da na svakih dva do tri meseca dolazim da držim predavanja, radim pokazne operacije. Američki Kornel univerzitet je u Dohi otvorio svoj medicinski fakultet, i tamo smo oformili to odeljenje rekonstruktivne urološke hirurgije, koje već godinama uspešno radi. Njihovi hirurzi dolaze ovde kod nas, ja odlazim u Katar, viđamo se i na kongresima, šalju nam na lečenje komplikovanije slučajeve, to je i danas aktivna saradnja.


Šta su karakteristike ove vrste hirurgije, i koji su najčešći problemi vaših pacijenata?  

Urogenitalna rekonstruktivna hirurgija je vrlo široku oblast. Kod dece je uglavnom reč o za naš hirurški tim uobičajenoj patologiji, posebno o urođenim anomalijama kao što su hipospadije, epispadije, ekstrofije mokraćne bešike, neka stanja interseksualiteta. 

Karakteristično je, međutim, da to nisu standardne operacije, već imaju puno varijacija. Nikad ne srećemo dve identične hipospadije, svaka je malo drugačija, i ukoliko bismo se  rigidno držali određene tehnike lako bi moglo da dođe do komplikacija. U ovoj hirurgiji je potrebna velika prilagodljivost, jedna vrsta kreativnosti koju je profesor Perović imao u neograničenim količinama, i jedan visoko individualizovan pristup. 

I u medicini se teži standardizacijama, ali nešto što ima stotine varijacija ne može se da se standardizuje. Jednom prilikom sam grubo izbrojao više od 100 različitih stanja koja tretiramo, i ako to pomnožite sa određenim brojem varijacija za svaku operaciju, dobija se ogroman broj varijacija; njihova brojnost i raznolikost su izrazita karakteristika ove hirurgije. 

U vezi s tim je i druga njena karakteristika - dugotrajna obuka. Meni lično je, posle završene specijalizacije iz opšte hirurgije, bilo potrebno pet punih godina danonoćnog rada sa profesorom Perovićem, sedam dana u nedelji, da ovladam nekim tehnikama koje danas radim. Problem je što ima ljudi koji misle da je dovoljno da sa nama provedu po mesec-dva, da mogu da krenu da rade ove operacije. Srećom, većina mlađih kolega zainteresovani su da sa nama provedu dve do tri godine, što je već realniji pristup. 


Često operišete pacijente koji su prethodno prošli kroz više neuspešnih operacija?

Lepota medicine je u tome što možete da pomognete ljudima, ali je posebno inspirativno kad pomognete nekome ko je već izgubio svaku nadu. Roditelji nam dovode decu koja su operisana po šest-sedam puta, i to od eminentnih stručnjaka, ali sa na žalost vrlo lošim rezultatima; i svi su tipično sumnjičavi, jer su kroz istu priču punu početnog entuzijazma prošli već više puta, ali odavde uglavnom odlaze zadovoljni. Zahvaljujući Internetu i forumima „na mreži“, sad je već sve više pacijenata, odnosno njihovih roditelja, koji dolaze dobro informisani, ne postavljaju previše pitanja, očigledno je da u nas imaju poverenje. 


Kako vi lično ocenjujete rezultate složenih operacija koje radite?

Danas, sa svim našim poboljšanjima hirurških tehnika, probleme pacijenata rešavamo dovodeći urogenitalnu regiju u gotovo normalno stanje. Naravno, sve zavisi od samog nalaza, i nije svaka anomalija ista, ali se neretko dešava da nam naši operisani pacijenti, kad kasnije odu kod nekog drugog stručnjaka bilo gde u svetu, prenesu da je on bio zaprepašćen da je kod njih uopšte postojala neka urogenitalna anomalija. 

Ja sam perfekcionista, vrlo sam zahtevan prema sebi u tom radu, ali počinjem da bivam zadovoljan rezultatima. Mi hirurzi smo često nezadovoljni i onda kad ni pacijenti nemaju nikakve zamerke, ali je moj hirurški tim već dostigao jedan drastično poboljšan nivo, a to je da možemo da uradimo nešto što se gotovo ne razlikuje od normalnog, prirodnog.

Naš pristup je holistički - nema tog problema koji ne rešavamo u potpunosti. Naše kolege se obično bave jednom oblašću, pa im je u nekoj graničnoj oblasti potrebna pomoć kolege iz druge oblasti, a mi radimo sve rekonstruktivne procedure u urogenitalnom traktu, pa i u digestivnom. 


O kom broju takvih pacijenata je reč? Koliko operacija godišnje uradite, s obzirom na činjenicu da se bavite najređim i najsloženijim urogenitalnim anomalijama?

Upravo danas smo imali vrlo složenu i zanimljivu operaciju. Kod jedne devojčice smo operisali pseudoekstrofiju, koja se javlja kod jednog u 300 ili 400 hiljada dece, a reč je o nerazvijenosti prednjeg trbušnog zida i otvorenoj mokraćnoj bešici koja bukvalno zjapi... Većina ljudi koji se bave ovom hirurgijom dosad je nisu videli, tako da ćemo operaciju sa snimimo i da prikažemo na nekom kongresu. To je ekstremno retka, najkompleksnija anomalija urogentilanog trakta, a mi smo prošle godine imali više od 60 takvih pacijenata. I to je čak neki godišnji prosek, serija koju niko nikad na planeti nije imao. U proseku, tokom godine operišemo od 200 do 350 pacijenata sa vrlo kompleksnim stanjima. Pacijenti nam dolaze uglavnom iz inostranstva, jer takvih slučajeva kod nas naravno nema u tom broju. 

U najrazvijenijim zemljama na Zapadu je sve manje takvih anomalija zato što se radi prenatalna dijagnostika, i abortusi, i sve je ređa ta patologija s kojom nam pacijenti dolaze uglavnom iz drugih zemalja, iz bivšeg SSSR-a, iz Azije, iz ostatka Evrope. 


Koliko su česti zahtevi za operacijama za promenu pola? Kako se pristupa tim pacijentima?

Operacije promene pola su retke, ali kad ste specijalizovani centar onda ih imate puno. Dijagnostika je u takvim slučajevima vrlo ozbiljna. Da bi naš tim operisao pacijenta, on mora da dobije odgovarajuće mišljenje bar dva nezavisna psihološka ili psihijatrijska centra. Moramo da budemo sigurni da neće biti greške, jer je u svetu bilo takvih slučajeva.   

Transseksualizam je ozbiljan medicinski poremećaj. Između ostalog je čak i histološki dokazano da se mozak muškarca i žene razlikuju, i za transseksualnu osobu je velika tragedija da je rođena s mozgom suprotnog pola (pripadnost polu determinišu i neki hormonski uticaji tokom fetalnog razvoja, i drugo). To ne može da se promeni; jedini način da se osobi pomogne jeste da se njeno telo prilagodi fenotipskom polu, što je prihvatila i Svetska zdravstvena organizacija. Ima nekoliko takvih stanja ili poremećaja koji su slični i preklapaju se, ali transseksualizam je vrlo jasno, vrlo čisto definisana pojava. Transseksualne osobe od najranijeg detinjstva, maltene od rođenja pokazuju osobine, ponašanje i osećaj pripadnosti drugom polu, i imaju neodoljivu i trajnu želju da promene pol.


Koliko traju sve te složene operacije? Da li su komplikacije česte?

Moj tim radi jako sporo, verovatno smo jedan od najsporijih hirurških timova na svetu. Trudimo se da budemo maksimalno precizni, posebno kad operišemo decu, jer to su male strukture koje traže filigranski rad. Dubokom posvećenošću i ozbiljnim radom maksimalno smo smanjili broj komplikacija koje su pravilo za ovu vrstu hirurgije. U poslednjih deset godina ne pamtim pravu ozbiljnu komplikaciju, desi se tek po koji sitniji problem. A hirurgija je, kao i svaka druga oblast ljudske delatnosti, daleko od perfekcije, pre svega zbog jedinstvenih osobina svakog pojedinačnog ljudskog organizma. Način na koji hirurg uradi svoj posao je vrlo važan faktor hirurškog lečenja, ali ima ih još, kao što je individualno zarastanje tkiva, pojava raznoraznih diskretnih poremećaja u kolagenim i elastičnim vlaknima, i drugi faktori zarastanja koje mi danas ni ne poznajemo. 

Prosečno, naše operacije traju dva i po sata, ali nam uglavnom dolaze pacijenti sa ozbiljnijim problemima, oni koji su već operisani više puta. Najduža operacija koju smo dosad radili trajala je između 17 i 18 sati. 


Kako izgleda Vaš radni dan? Da li ćete uspeti da napišete prvi udžbenik iz urogenitalne rekonstruktivne hirurgije?

Zasad sam fokusiran na rad sa pacijentima, pa zapravo i nemam dovoljno vremena za akademski deo posla. Nedostatak vremena mi je veliki problem. Svakodnevno imam i po tridesetak mailova na koje treba da odgovorim. A samo o hipospadiji bih mogao da napišem 500 do 600 strana udžbenika, da obuhvatim sve varijacije, uz dokumentaciju u kojoj imam na milione fotografija, ali sve je to veliki posao koji traži puno vremena.

Copyright by Bel Medic 2018. All rights reserved.